IZVEŠTAJ SELEKTORA 57. FESTIVALA PROFESIONALNIH POZORIŠTA SRBIJE „JOAKIM VUJIĆ“
Srpska pozorišta južno od Save i Dunava su u sezoni 2020/21, uprkos brojnim nedaćama, izazvanim pre svega pandemijom, ali i čitavim nizom drugih problema koji su, nažalost, postali stalni pratioci u radu naših institucija kulture, još jednom pokazali neverovatnu moć prilagođavanja nepovoljnim okolnostima i na svoje scene postavila veći broj umetnički relevantnih ostvarenja. Od ukupno 25 prijavljenih predstava za selekciju, za petanestak se može konstatovati da dosežu do značajnih estetskih visina, čime ne samo da ravnopravno pariraju teatrima iz Beograda i Novog Sada, već ih u pojedinim segmentima i nadmašaju. Paušalne i neargumentovane tvrdnje nekolicine aktera iz sfere domaćeg pozorišnog života da se uzbudljive, vredne, atraktivne i aktuelne predstave mogu videti isključivo u ova dva grada, dok se u ostatku Srbije u umetničkom smislu ništa značajno ne događa arogantne su, prepotentne i apsolutno netačne. U ovoj sezoni hrabre i uspešne iskorake u preispitivanju različitih oblika pozorišnog izraza, na tematsko-idejnom planu, kao i u domenu žanrovsko-stilskih istraživanja i poigravanja, mogli smo da vidimo u većini pozorišta od Šapca do Gračanice. Na kraju selekcionog ciklusa suočen sam sa dva oprečna osećanja. S jedne strane, presrećan i zadovoljan činjenicom da sam odgledao toliko odličnih predstava, a s druge, pomalo očajan, što će se na 57. Festivalu „Joakim Vujić“ naći njih samo osam. Stoga mi savest nalaže da u ovom izveštaju navedem i ona ostvarenja koja, nažalost, publika u Leskovcu u septembru neće videti, ali sam duboko ubeđen u njihov dug i uspešan život na matičnim scenama, kao i na više nego izvesnim gostovanjima na drugim festivalima i gradovima u celom regionu. Najpre ističem najmlađi srpski profesionalni teatar – Gradsko pozorište Čačak, koje je uprkos lošim uslovima u kojima radi, i ove godine iznedrilo upečatljivu predstavu „O Gilgamešu“, dramatizacija Tijana Grumić, režija Jug Đorđević. Jana Maričić je u „Knjaževsko-srpskom teatru“ u Kragujevcu postavila Gogoljevog „Revizora“ u svom već prepoznatljivom i vrlo inventivnom maniru žanrovskog pomeranja, sa ubedljivim glumačkim ansamblom. Svakako se moraju pomenuti „Ajduci“ Jovana Sterije Popovića, u režiji Anđelke Nikolić, koprodukcija Narodnog pozorišta Priština sa sedištem u Gračanici i Sterijinog pozorja, kao moderan i efektan način čitanja srpske dramske baštine. Jedino zbog čega se ova predstava ne nalazi u selekciji ovogodišnjeg festivala jeste očiti sukob interesa na relaciji producent-selektor.
Predlažem Zajednici profesionalnih pozorišta Srbije sledeće predstave za 57. Festival „Joakim Vujić“:
1. „Antigona“ Sofokle, reditelj Nenad Todorović, Narodno pozorište Priština sa sedištem u Gračanici i Narodno pozorište Timočke Krajine „Zoran Radmilović“ Zaječar
Polazeći od Sofoklove tragedije, uz korišćenje delova i motiva iz Anujeve i Brehtove istoimene drame, Todorović gradi kompleksnu scensku priču o idealima, izdaji, zločinu, kazni, pobuni i zaludnoj borbi za pravednijim društvom. Vizuelno efektno, glumački nadahnuto, žanrovski pomereno ka groteski, uz duhovite muzičke partiture, Todorović nudi jedan od mogućih načina savremenog tumačenja antičke svevremene priče i mita.
2. „Ako dugo gledaš u ponor“, pozorišna poema po motivima istoimenog romana Enesa Halilovića, autor i reditelj Zlatko Paković, Regionalno pozorište Novi Pazar i Kulturni centar Novi Pazar
Po motivima potresnog, u literarno-stilskom pogledu suptilnog romana Enesa Halilovića, autorska ekipa ostvarenja iz Novog Pazara samo na prvi pogled problematizuje lokalnu priču o sudbini siromašne porodice u Novom Pazaru, mentalitetu, običajima i atmosferi koje definišu tu sredinu, stavljajući u tematsko središte nasilje nad ženom i pitanja šta su mogući ishodi i posledice takvog čina, otelotvorivši uzbudljivu predstavu univerzalog značenja.
3. „Trpele“ Boban Skerlić i Milena Depolo, režija Aleksandra Kovačević, Kraljevačko pozorište i Šabačko pozorište
Još jedna priča o nasilju nad ženama zasnovana na autentičnim iskazima sedam žena koje su zbog odluke da uzvrate nasiljem završile u zatvoru. Jednostavna rediteljska rešenja, svedena scenografija, odlični kostimi, sjajna muzika i ekspresivna, snažna i emotivna glumačka igra obezbeđuju umetnički relevantan rezultat.
4. „Za sada je sve ok“, autorski projekat Nataše Rajković, Snežane Trišić i glumaca predstave, po tekstu Nataše Rajković „Prozor“, reditelj Snežana Trišić, Kruševačko pozorište
Autorski projekat koji je nastao kao zajednički rad celokupne ekipe predstave polazi od tipizrane slike bračnih odnosa, banalnosti koje čine svakodnevicu sredovečne žene i njenog inertnog muža, stresnih uslova rada u bolnici i psihološkog pritiska kojem je izložena od strane brutalnog šefa, da bi se postepeno inteligentnom stilizacijom stvarni i imaginarni elementi stopili u duhovitu scensku igru u ogoljenom prostoru definisanom preciznim dizajnom svetla koji zajedno sa „muzičkom zavesom“ stvaraju idealan teren za istinske glumačke bravure.
5. „Bliži nebu“, tekst i režija Željko Hubač, Narodno pozorište Timočke Krajine „Zoran Radmilović“, Zaječar
Iako je prošlo više od četvrt veka od nastanka Hubačevog teksta, tokom kojeg su se desile dramatične promene u celom svetu, a pogotovo u našem društvo, njegova aktuelnost ostaje neupitna. Smestivši marginalne likove u duševnu bolnicu, što je i metaforički, ali i stvarni ambijent drame, autor od konkretnih, pojedničanih sudbina, ličnih nesreća i zabluda, diskretnim rediteljsko-dramaturškim postupcima, uz obilatu pomoć svih aktera, progovara o širem civilizacijskom kontekstu i surovom svetu u kome svi zajedno egzistiramo.
6. „Gde smo ono stali“ Marjan Todorović, režija Nenad Todorović, Narodno pozorište Niš
Jedina klasična komedija u ovom izboru svedoči da je u savremenoj srpskoj dramaturgiji u prethodnih desetak, pa i više godina, ovaj žanr sve ređi i pomalo gurnut na margine. Tekst Marjana Todorovića obiluje sočnim, na momente vrcavim humorom, utemeljenom na mentalitetsko-karakternim osobenostima i jezičkoj specifičnosti. Rediteljsko čitanje Nenada Todorovića i glumačkog ansambla nepretencioznim sredstvima stvorili su nadasve duhovitu i apsurdnu, u pojedinim aspektima i samoironičnu predstavu.
7. „Sećanje vode“ Šila Stivenson, reditelj Olja Đorđević, Narodno pozorište Leskovac
Prefinjena, vizuelno atraktivna, emotivna, prožeta duhovitim pasažima predstava „Sećanje vode“ pravi je primer „klasično-modernog“ pozorišta zasnovanog na dobroj priči, čiji se kvaliteti ne iscrpljuju u narativnosti, već u pažljivo, precizno i inventivno uklopljenim „mozaičko-kaleidoskopskim“ pojedinostima upotpunjenim izuzetnom glumačkom igrom.
S obzirom na dogovor postignut između Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije i Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine da se u čast nagrađenih na festivalima koje organizuju ove dve asocijacije, odigra pobednička predstava sa drugog festivala, to bi u ovom slučaju bila „Ana Karenjina“ L. N. Tolstoja, Novosadskog pozorišta, u dramatizaciji i režiji Dejana Projkovskog. Pošto je reč o velikoj ansambl predstavi koja je organizaciono, tehnički i finansijski zahtevna, mislim da u datim okolnostima nije realno njeno gostovanje u Leskovcu. Zato predlažem da se u čast nagrađenih na 57. Festivalu „Joakim Vujić“ odigra „I to se zove ljubav“ Mari Šizgal, u režiji Ksenije Krnajski, Narodnog pozorišta Užice. Reč je o efektno stilizovanoj priči o muško-ženskim odnosima i ljubavi, kao svojevrsni nostalgični omaž bezbrižnim i ludim šezdesetim godinama dvadesetog veka.
Na kraju izveštaja, uz želje da se 57. Festival „Joakim Vujić“ uspešno organizuje u Narodnom pozorištu Leskovac, molim Zajednicu profesionalnih pozorišta Srbije da za naredni festival imenuje novog selektora.
Takođe, uzimajući u obzir skromna finansijska sredstva sa kojima Zajednica raspolaže za organizaciju festivala, odričem se predviđenog honorara za selektora, želeći da na taj način makar simbolički pomognem da se on što uspešnije realizuje.
U Novom Sadu, 30. juna 2021.
Dr Miroslav Miki Radonjić