Kontakt
Tel: +381 11 8125 632
email: zajednicajoakim@gmail.com

Zajednica profesionalnih pozorišta Srbije

19.05.2017.                                               

OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA 53. FESTIVALA ’’JOAKIM VUJIĆ’’

Žiri 53. festivala profesionalnih pozorišta Srbije ’’Joakim Vujić’’ u sastavu: Slavenko Saletović (reditelj), Angelina Lukić (glumica) i Filip Vujošević (dramaturg), na sednici 19. maja 2017. godine (8. sednica žirija u periodu između 13. i 19. maja), doneo je sledeće odluke:

Nagrada za najbolju predstavu u celini dodeljuje se predstavi ’’Ruža, uvela’’ u izvođenju Pozorišta ’’Bora Stanković’’ Vranje. Predstava na maestralan i uverljiv način transponuje Vranje Bore Stankovića u univerzalnu, svevremenu priču koja se tiče sredine i vremena u kome nastaje. Odluka je doneta jednoglasno.

Nagrada za najbolju režiju dodeljuje se Milanu Neškoviću za režiju predstave ’’Ruža, uvela’’ u izvođenju Pozorišta ’’Bora Stanković’’ Vranje. Precizni, u isto vreme minimalistički rediteljski postupci, stvaraju svet koji funkcioniše kao savršeni mehanizam i u kome se otvara prostor za uverljivu glumačku igru. Odluka je doneta jednoglasno.

Nagrade za najbolja glumačka ostvarenja (4 ravnopravne) dodeljuju se:

               - Aleksandru Aleksiću za uloge Bepa i Ivanka u predstavi ’’Ribarske svađe’’ Narodnog pozorišta Pirot. Aleksić se bravurozno transformiše iz jedne u drugu ulogu. Odluka je doneta većinom glasova.

- Kristini Janjić Stojanović za ulogu Stane u predstavi ’’Ruža, uvela’’ Pozorišta ’’Bora Stanković’’ Vranje. Glumica dosledno i efektno tumači svoj lik i dostiže visok nivo glumačke uverljivosti. Odluka je doneta većinom glasova.

- Jeleni Filipović za ulogu Cvete u predstavi ’’Ruža, uvela’’ Pozorišta ’’Bora Stanković’’ Vranje. Filipovićeva uverljivo ide najopasnijih putem, vešto žonglirajući između komičke i tragičke uloge. Odluka je doneta većinom glasova.

- Bojanu Jovanoviću za ulogu Koste u predstavi ’’Ruža, uvela’’ Pozorišta ’’Bora Stanković’’ Vranje. Jovanović vešto gradi složenu glumačku rolu, koristeći suptilna i snažna glumačka sredstava. Odluka je doneta većinom glasova.

Nagrada za najbolju scenografiju dodeljuje se Tamari Bušković za upečatiljivo i efektno scensko rešenje u predstavi ’’Kralj Lir’’ Narodnog pozorišta Užice. Odluka je doneta većinom glasova.

Nagrada za najbolju kostimografiju dodeljuje se Zorani Petrov za kreaciju kostima u predstavi ’’Ribarske svađe’’ Narodnog pozorišta Pirot. Kostimi dosledno i maštovito prate ideju predstave i izrazito su funkcionalni. Odluka je doneta većinom glasova.

Nagrada za najboljeg mladog glumca/glumicu do 25 godina dodeljuje se Maji Jovanović za ulogu Keke u predstavi ’’Ribarske svađe’’ Narodnog pozorišta Pirot. Precizno i emotivno, Maja Jovanović gradi višeslojan lik Keke i kreira uverljivu ulogu koja izaziva simpatije. Odluka je doneta jednoglasno.

Specijalna nagrada dodeljuje se Jeleni Mijović za originalno dramsko delo ’’Ruža, uvela’’, nastalo po motivima dela Bore Stankovića. Izrazito inteligentno, koristeći likove iz različitih Stankovićevih dela, Mijovićeva kreira zaokruženu dramsku strukturu i otvara mogućnost potpuno novih čitanja tema iz naše književne tradicije. Odluka je doneta većinom glasova.

Nagrada Okruglog stola kritike dodeljuje se predstavi "Play Andric ili ljudi o kojima se ne može mnogo kazati" u izvođenju Kraljevačkog pozorišta.

U Pirotu, 19. maja 2017. godine,

Slavenko Saletović

Angelina Lukić

Filip Vujošević

 

14.05.2017.

BILTENI 53. FESTIVALA "JOAKIM VUJIĆ"

pdfBilten 1

pdfBilten 2

pdfBilten 3

pdfBilten 4

pdfBilten 5

pdfBilten 6

pdfBilten 7

pdfBilten 8

 

21.04.2017.

PREDLOG SELEKCIJE ZA FESTIVAL PROFESIONALNIH POZORIŠTA SRBIJE „JOAKIM VUJIĆ“ 2017. GODINE

Putujući i gledajući predstave po Srbiji, osvedočio sam se da je stanje našeg teatarskog života ozbiljnije i teže no što se to u prvi mah može učiniti. No, zar je logično očekivati da u času sveopšte devastacije ovdašnjeg pozorišta i višegodišnje krize (u kojoj je hronična besparica samo jedan od elemenata, možda i najbenigniji) bilo koji segment tog života bude pošteđen. Uverio sam se, naime, da u ovakvoj situaciji teatri u Srbiji plaćaju ogroman danak odsustvu sistemskih rešenja. U tom smislu je rečita i činjenica da čak tri pozorišta iz Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije uopšte nisu prijavila predstave za Festival. To su Narodno pozorište Leskovac, zaječarsko Pozorište „Zoran Radmilović“ i Regionalno pozorište Novi Pazar .

Jedan od problema je smanjivanje obima i kvaliteta produkcije, ali je, čini mi se, još i veći posledica primetne dezorijentisanosti na planu definisanja koncepcije repertoara, što rezultira razapetošću pozorišnih uprava između pritiska da na repertoaru postave predstave koje će po svaku cenu napuniti salu i prirodne želje ansambala da se razvijaju, oprobaju se u različitim žanrovima i kroz saradnju s novim rediteljima otkrivaju vlastite glumačke, umetničke kapacitete. Naravno, ne očekujem da pozorišta okrenu leđa publici, ali očekujem – mislim opravdano – da i ovakvim vremenima (a možda naročito u ovakvim vremenima) teatri ne podilaze najnižim ukusima. Jer sam uveren da ako danas ne uložimo trud, znanje, umeće i talenat i u ambicioznije projekte, uskoro nećemo uopšte imati pozorišnu publiku. A tada bi se nekome lako moglo učiniti da je pozorište suvišno, da u njega nema smisla ulagati ni ovo malo novca koliko je našem teatarskom životu pripalo.

U takvoj situaciji sam smatrao da pri pravljenju selekcije za „Joakima Vujića“ prednost treba dati predstavama zasnovanim na smelim istraživanjima, projektima čiji su autori spremni da rizikuju, da svojim ansamblima i svojoj publici ponude uzbudljive avanture. Dabome, moj kriterijum nije bio utemeljen na evidentiranju pokušaja ili namera. Zanimao me je konačni rezultat.

Nakon što sam video dvadesetjednu (21) predstavu, od kojih je šesnaest (16) regularno prijavljeno na osnovu festivalskog Pravilnika, dok sam preostalih pet (5) pogledao ili sticajem okolnosti ili na molbu pojedinih pozorišnih uprava, za takmičarski program ovogodišnjeg Festivala „Joakim Vujić“ predlažem sledećih sedam (7) predstava:

1. Ribarske svađe Karla Goldonija u režiji Bojane Lazić, Narodno pozorište Pirot;

2. Kralj Lir Vilijama Šekspira u režiji Ivana Vukovića, Narodno pozorište Užice;

3. Revizor za jugoistok, po tekstu Svetislava Basare i u režiji Marka Torlakovića, Šabačko pozorište;

4. Kir Janja Jovana Sterije Popovića u režiji Dragane Varagić, Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac;

5. Ujedinjenje ili smrt 1918. Jelene i Milene Bogavac u režiji Jelene Bogavac i Nenada Todorovića, Narodno pozorište Priština sa sedištem u Gračanici;

6. Ruža, uvela, po tekstu Jelene Mijović i u režiji Milana Neškovića, Narodno pozorište „Bora Stanković“, Vranje;

7. Play Andrić, ili ljudi o kojima se ne može mnogo kazati, prema tekstovima Ive Andrića, u režiji Mie Knežević, Kraljevačko pozorište.

Napominjem da predstave na Festivalu treba da budu izvedene upravo ovim redosledom.

* * *

  • U Ribarskim svađama Bojana Lazić je hrabro izmestila radnju komada u bajkovite predele dečje igre i sveta koji bi svakako pripadao mašti da nije Goldonijevih dramatis persona i njihovih odnosa, da nije ključnog pitanja koje će u jednom času tri glavne junakinje postaviti sebi: „Mi smo prijateljice. Da li smo?“ Otuda će u svi goldonijevski kalamburi, sva nadgornjavanja siromašnih ribara, u ovoj predstavi biti u funkciji potrage upravo za odgovorom na ovo pitanje. Postaće to zapravo potraga za odgovorom na pitanje: kakvi smo mi to ljudi i, napokon, da li smo uopšte ljudi? U ovako teatralizovanoj stvarnosti svet nije onakav kakvog ga mi vidimo, nego je odraz onoga što junaci predstave misle o tom svetu i, posebno, o sebi u tom svetu. Obrise istinske realnosti ćemo videti tek kada tri devojke spoznaju pravi odgovor na pitanje ko su one. Sve ostalo u ovoj predstavi je igra. Autentična, teatarska. I, naravno, u toj predstavi sve je jezik, njegova melodija i ritam, koje prepoznajemo ne samo kao sredstvo komuniciranja, no kao jednog od glavnih junaka priče.
  • Šekspirov Lir je ogroman pozorišni izazov, a na njega su užički glumci, predvođeni rediteljem Ivanom Vukovićem, spremno odgovorili ambicioznom predstavom u kojoj je težište priče pomereno iz sfere ličnog i egzistencijalnog u prostore društvenog i političkog. Rezultat je uzbudljiva, višeslojna politički angažovana predstava u kojoj jasno razotkrivamo funkcionisanje nakaradnog sistema vlasti, baš kao i kompletnog društva, zasnovanog na licemerju, pohlepi i omamljujućoj želji za moći koju podrazumeva tron. Užičani su realizovali složenu ansambl predstavu čiju višeslojnost podržavaju scenografska i kostimografska rešenja.
  • Politika je centralno mesto i groteskne Basarine parafraze Gogoljevog Revizora. U ovom slučaju sintagma „politika kao sudbina“ dobija drugačiji smisao, pretvara se – baš kao što je to slučaj i sa našom stvarnošću – u lakrdiju, u igru čiju logiku ne određuje preki nalog vremena, pa ni društvene okolnosti, nego najličniji interesi karikiranih dramskih junaka, zatočenih u svoj mali i u žabokrečinu pretvoreni palanački mikrokosmos. Suočeni sa aktuelnom parolom dana koja glasi „Idemo u Evropu“, poput Gogoljevih junaka koji prestravljeni dočekuju „revizora“, i ovi naši palančani zapravo otkrivaju naličje ovdašnjeg evropejca. Prafrazirajući Gogolja Basara ispisuje crnohumornu satiru, a reditelj predstave Marko Torlaković dosledno sledi piščeve intencije i pogađa pravo u centar.
  • Kragujevački Kir Janja jedno je od onih scenskih „čitanja“ Sterijinih drama koja svesno idu po ivici noža. Svojim rediteljskim postupkom Dragana Varagić ne samo da stavlja na probu aktuelnost ovog komada nego i temeljno preispituje odnose između Sterijinih dramatis persona, a to čini u svetlu vremena u kojem živimo – bezdušnog i opterećenog gramzivošću, relativizujući na taj način sve debele naslage komike koje je tradicija – od rimske i komedije del arte, preko Molijera – darivala Sterijinom škrtom Janji, sada ga pretvarajući u tragičnu figuru. Pri tom je rediteljka svojim postupkom pred ansambl stavila ozbiljne zadatke, a način na koji su ih glumci rešili doprinosi kvalitetu i značaju ove predstave.
  • Povest kao groteska, i groteska kao pogled na svet biće temeljne ideje na kojima tandem Jelena Bogavac i Nenad Todorović grade predstavu Ujedinjenje ili smrt 1918. Bazirana na istorijskoj faktografiji – zapisnicima koji svedoče o Podgoričkoj skupštini na kojoj je doneta odluka o stupanju Crne Gore u zajedničku državu sa Srbijom i ukidanju crnogorske monarhije, te odjecima ove Skupštine, odjecima koje – videćemo – traju do naših dana, autori predstave zapravo demistifikuju mehanizme funkcionisanja onoga što na ovim našim balkanskim prostorima u sebi sadrži pojam „politika“, ukazujući na sveopšti primitivizam, ignorantstvo i, pre svega, političku nezrelost onih koji odlučuju o sudbini ovdašnjih naroda. U isti mah, predstava svedoči i o provokativnom teatarskom postupku čiji je rezultat živa, duhovita pozorišna igra, o jednom od načina na koje je moguće teatarski razigrati vazda „suvu“ dokumentarnu građu.
  • Jelena Mijović nije dramatizovala novelu Bore Stankovića Uvela ruža nego je na osnovu Stankovićevih literarnih likova i elemenata preuzetih iz njegove proze napisala dramu o sudbini dvoje mladih ljudi u svetu ustrojenom na principima koji afirmišu otuđenost, poništavaju ljudskost i unižavaju ženu. A sve to u svetu koji je još u Borino doba pokušao da načini iskorak iz patrijarhalne stvarnosti, no do danas nije stupio na čvrsto tlo. U takvom svetu sve postaje privid. Pa i ljubav, čast, povernje. Postupkom dekonstrukcije, Milan Nešković, reditelj predstave, gradi situaciju pozorišta u pozorištu, teatralizacijom sugeriše nestvarnost Stankovićevog idiličnog i nostalgičnog pogleda na staro Vranje, ali ipak svojom scenskom „pričom“ uspeva da, koristeći se vokabularom savremenog teatra, sačuva Stankovićevu poetičnost.
  • Mia Knežević se smelo hvata u koštac sa Ivom Andrićem, te od fragmenata njegove literature scenskim sredstvima gradi predstavu u kojoj pozorište nije puka ilustracija proze. Naprotiv, rediteljka otkriva „igrivost“ Andrića, te njegovo delo postaje osnov uzbudljivog scenskog razigravanja. U ključu postdramskog pozorišta ova predstava postaje teatarska povest o sudbinama ljudi „

* * *

Uveren sam da festivali, pa i ovaj koji s ponosom nosi ime oca srpskog teatra, nisu samo mesta odmeravanja pozorišnih predstava (uostalom, ne smatram da je teatar olimpijska disciplina), nego posvećen prostor u kojem prikazane predstave mogu – i publiku i učesnike – da podstaknu na razmišljanje.

U slučaju sekekcije koju nudim, razmišljanja mogu da idu u pravcu razmatranja činjenice da se među predstavama koje će biti prikazane u Pirotu nalaze i inscenacije inostranih i domaćih klasika (Šekspir, Goldoni i Sterija, a posredno Gogolj, Stanković i Andrić), predstave nastale na osnovu dokumentarističkog postupka, ali i scenske postavke savremenih domaćih autora (Basara, Mijović). Razmišljanja, takođe, mogu (i treba) da se bave i rediteljskim prosedeima koji su – u ovom izboru – evidentno međusobno veoma različiti. No, ova selekcija – nadam se – i te kako pobuđuje i razmišljanja o činjenici da su ovdašnji teatri, usred jedne od najvećih kriza koje su potresale naš pozorišni život, smogli snage da se bave upravo ovim piscima i njihovim delima, da angažuju baš ove reditelje, te da naprave ovakve predstave.

Da li je bilo boljih predstava? Možda! Ali bi se one morale naći u sasvim drugačijoj sekeciji. A nju bi, razume se, morao da načini drugi selektor.

Aleksandar Milosavljević,

pozorišni kritičar

 

02.11.2016.                              

14859830 1776617732593692 6995623223496947793 o

 

14.10.2016.                            IZVEŠTAJ SELEKTORA 9.FESTIVALA POZORIŠNIH PREDSTAVA ZA DECU I MLADE „MALI JOAKIM“

 

Kao selektor festivala Mali Joakim odgledao sam deset prijavljenih predstava članova Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije i to:
-    „Alisa“ – PULS Teatar Lazarevac  / premijerno izvođenje/
-    „Mali princ“ Narodno pozorište Pirot / reprizno izvođenje/
-    „Basne iz senke“ Pozorište za decu Kragujevac / reprizno izvođenje/
-    „Čudesna družina jedne stonoge“ Pozorište lutaka Niš / snimak/
-    „San letnje noći“ – PULS teatar Lazarevac - / snimak/
-    „Aladin“ – Kruševačko pozorište  / snimak/
-    „Bašta sljezove boje“ –Knjaževsko srpski teatar Kragujevac / snimak/
-    „Tri praseta" – Pozorište timočke krajine Zaječar / snimak/
-    „U cara Trojana kozje uši“ – Narodno pozorište Užice- / snimak/
-    „More mašte“ –Pozorište lutaka Niš / snimak/
U skladu sa Pravilnikom festivala Mali Joakim predstava grada domaćina učestvuje bez selekcije i to će biti predstava „ Ivica i Marica“ po tekstu Dejana Aleksića u režiji Aleksandre Kovačević u izvođenju Kraljevačkog pozorišta.
Opšti utisak nakon odgledanih predstava je da je osamostaljivanje festivala dodatno motivisalo dramska pozorišta, članice Zajednice na ozbiljnije repertoarsko promišljanje i produkciju predstava za decu i mlade koju čine nove drame namenski pisane za pozorišne kuće.
 U opštem tonu zadovoljstva ne treba prenebregnuti činjenicu da nekoliko pozorišta Zajednice nisu prijavila svoje predstave za Mali Joakim / Narodno pozorište Priština, Šabačko pozorište, Narodno pozorište Leskovac, Regionalno pozorište Novi Pazar/ te ovim putem apelujem i izražavam nadu da će nam se do sledećeg festivala uprave ovih pozorišta pridružiti u nameri da svake godine bogatimo svoje repertpare kvalitetnim predstavama za decu i mlade.
A sada o selekciji:
Većina izabranih predstava ovogodišnjeg Malog Joakima nastala je na originalnom dramskom predlošku, /na praizvedbama komada  Ljubivoja Ršumovića, Dejana Aleksića, Spasoja Milovanovića, Nataše Ilić/, ili na dramskoj klasici i adaptcaiji iste /Šekspir, Egziperi, Ćopić/ što je presudno uticalo da se opredelim da ovogodišnju selekciju zasnujem na predstavama koje svoju bazu vuku iz čvrstog dramskog tkiva, gde režijsko sredstvo nadgrađuje i domaštava, a ne služi samo sebi uživajući u rediteljskoj samodovoljnosti ili atrakciji.
Drugi zajednički imenitelj izabranih naslova je posvećena igra ansambla koji zdušno ostvaruje rediteljsku ideju, kao i izuzetno visok estetski nivo scenskog dizajna predstava.
Što se tiče usklađenosti selekcije prema ciljnoj grupi, tri predstave se obraćaju nižem školskom uzrastu, dok se četiri predstave takmičarske selekcije obraćaju višim razredima osnovne škole .  
Kako je Mali Joakim festival pozorišnih predstava za decu i mlade,  pred žirijem je da razreši enigmu i vrednuje na pravi način ove dve kategorije stvaralaštva , koje su u mnogo čemu slične ali u mnogome i različite po izboru i količini scenskih sredstava...
Izabrane predstave takmičarske selekcije 9.Festivala pozorišnih predstava za decu i mlade „MALI JOAKIM“ su sledeće:
Predstave u selekciji date su po azbučnom redu naslova komada
ALADIN- Spasoje Ž. Milovanović – Zoran Lozančić – Kruševačko pozorište
Delo  Spasoja Ž.Milovanovića reditelj vešto nadgrađuje  koristeći iskustva kombinovane forme dramskog i lutkarskog teatra. Aladin je ostvarenje upečatljive scenske likovnosti i dostojan je sledbenik predstava za decu Kruševačkog pozorišta, koje su podigle prag očekivanja kada je reč o profesionalnom stvaralaštvu za decu i mlade u pozorištima uže Srbije.
Preporučeni uzrast: 6+
BAŠTA SLjEZOVE BOJE- B.Ćopić – Marko Misirača – Knjaževsko-srpski teatar Kragujevac
Predstava Marka Misirače okrepljujuće je podsećanje na sentimentalni svet časnih i robusnih Ćopićevih junaka.  Opsežnu narativnu formu  u dramaturškom vođenju radnje reditelj nadoknađuje majstorskom  glumačkom igrom čitavog ansambla, kao i komičnim kalamburom koji veseli male gledaoce.
Preporučeni uzrast 10+

IVICA I MARICA – Dejan Aleksić – Aleksandra Kovačević – Kraljevačko pozorište
Ispričana vešto skrojenim stihom, poznata bajka u reinterpretaciji pesnika Dejana Aleksića postaje komično-sentimentalna avantura u kojoj podjednako uživaju i deca i roditelji.   Rediteljka Kovačević podržana nadahnutim ansamblom izgradila je efektnu i raskošnu predstavu koja se obraća gledaocu modernog doba.
Preporučeni uzrast 6+

MALI PRINC – A.S.Egziperi – David Alić – Narodno pozorište Pirot
Antologijska priča o malom princu koji odraslima otkriva zapretene tajne detinjstva, poslužila je mladom reditelju /koji je i autor dramatizacije / da postavi veoma zanimljivu predstavu koja je kvalitativni produkcijski pomak u repertoaru Narodnog pozorišta u Pirotu. Inventivna režijska rešenja drže malu publiku u stanju stalne napetosti i duboko je uvlače u scensku avanturu u kojoj je  deci namenjena aktivna uloga.
Preporučeni uzrast: 10+

SAN LETNjE NOĆI – V.Šekspir- režija Zoran Lozančić – PULS teatar Lazarevac
Izuzetno zahtevnu dramsku strukturu „Sna letnje noći“  reditelj Zoran Lozančić pokušava da razloži scenskim jezikom lutkarstva,  što  magični svet  vila i vilenjaka čini scenski mogućim i veoma zavodljivim.
Izuzetna likovnost predstave i hrabri naum autorske ekipe da kultnu priču približe mladima jezikom pozorišta lutaka, preporučuju ovu predstavu za ovogodišnju selekciju festivala.
Preporučeni uzrast predstave 10+

U CARA TROJANA KOZJE UŠI – Ljubivoje Ršumović – Boris Todorović – Narodno pozorište Užice
Ljubivoje Ršumović svojoj kolekciji drama za decu dodaje i praizvedbu  „U cara Trojana kozje uši“ , bogateći našu dramsku baštinu namenjenu najmlađima.  Ršumovićev stihovani dramski tekst obrađuje niz paralelnih tokova radnje koja se obrće oko mračnog i surovog cara Trojana, tako da reditelj Todorović poštujući sve nivoe predloška gradi veoma slojevitu i opširnu scensku igru koja se obraća podjednako kako mladom, tako i odraslom gledaocu.
Hvale vredna glumačka igra ansambla dostojna je specifične težine dramskog teksta i ideja koje on afirmiše.
Preporučeni uzrast: 10+

ČUDESNA DRUŽINA JEDNE STONOGE – Nataša Ilić – Miloš Jagodić – Pozorište lutaka Niš
Šarmantna i duhovita priča o prijateljstvu i snazi zajedništva  koju  Nataša Ilić  prelama kroz formu basne, podjednako je interesantna i deci i roditeljima. Za ovo je zaslužan pre svega posvećen ansambl Pozorišta lutaka koji se sa lakoćom snalazi i u dramskoj formi igre, koju stilizovano kreira reditelj Jagodić.  Atraktivan scenski dizajn, songovi i plesne tačke, kao  i eruptivna igra ansambla preporučuju ovo ostvarenje za festivalsko nadmetanje.
Preporučeni uzrast 5+

Predstava u čast nagrađenih
BASNE IZ SENKE – Biserka Kolevska – Pozorište za decu Kragujevac
Senka kao jedno od najstarijih izražajnih sredstava u teatru je okosnica ove veoma zahtevne i atraktivne pozorišne predstave. Rediteljka Kolevska / najveći deo svog umetničkog rada posvetila pozorištu senki/  je sa nadarenim i vojnički posvećenim ansamblom Pozorišta za decu iz Kragujevca stvorila čarobni svet koji se konstruiše  i dekonstruiše pred očima malog gledaoca, obogaćujući formu basne večno inspirativnom temom klovnova.  Mala publika sa ove predstave  izlazi „zaražena“ idejom koju će okušati u praksi kada se prvo svetlo „osenči“ na zidu dečije sobe.
Preporučeni uzrast: 4+
Polazeći od sentence „Neka cveta hiljadu cvetova“,  zaključujem ovaj selekcioni izveštaj ohrabren činjenicom da će Mali Joakim stvarati velike predstave koje će graditi još veće ljude.
Neka nam dece i pozorišta nikada ne bude dosta!
Selektor 9. Festivala Mali Joakim
Miodrag Dinulović, pozorišni reditelj

 

 

07.06.2016.

BILTENI 52. FESTIVALA "JOAKIM VUJIĆ"

pdf Bilten 1

pdf Bilten 2

pdf Bilten 3

pdf Bilten 4

pdf Bilten 5

pdf Bilten 6

pdf Bilten 7

28.05.2016.

23.05.2016.

OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA 52. FESTIVALA "JOAKIM VUJIĆ"

Nagrada za najbolju dramsku predstavu u celini dodeljuje se predstavi Šekspirovog komada 'Perikle' u izvođenju Šabačkog pozorišta. Predstava je na najbolji mogući način sjedinila tradiciju pučke elizabetanske komedije i moderne prikazivačke igre i time postigla da jedno klasično delo donese radost savremenom gledaocu.

Nagrada za najbolju režiju dodeljuje se Nikiti Milivojeviću za režiju predstave 'Perikle', u izvođenju Šabačkog pozorišta. Njegova promišljena režija ostvarila je jedinstvo svih elemenata pozorišnog fenomena, i kroz radioničku improvizaciju, s jedne strane, i vrhunsku artističku preciznost, s druge strane, omogućila stvaranje pozorišne sinteze kroz organiku zanatske perfekcije i ubedljivog doživljaja. Ovom predstavom Milivojević dokazuje da se vrhunski pozorišni čin može ostvariti i kroz preciznu i nadahnutu igru celog ansambla, jednostavnim ali maštovitim i efikasnim sredstvima.

Nagrade za glumačka ostvarenja dodeljuju se:

-          Milanu Vasiću za ulogu Hljestakova u predstavi 'Revizor', po delu Nikolaja Gogolja, u izvođenju Narodnog pozorišta Priština, sa sedištem u Gračanici. Vasić je u ovoj ulozi pokazao visoko umeće vladanja glumačkom tehnikom kao i svoju raskošnu i zaraznu komičku energiju.

-          Aleksandru Raduloviću za ulogu Svinje u predstavi 'Životinjska firma', po tekstu Jordana Cvetanovića, u izvođenju Narodnog pozorišta Pirot. U ovoj ulozi ostvario je fascinantno poistovećivanje sa beskrupuloznim likom direktora firme uz tačno i precizno vođenje tokova glumačke igre.

-          Žetici Dejanović za ulogu Maše u predstavi 'Tri sestre', po drami Antona Pavloviča Čehova, u izvođenju Pozorišta 'Bora Stanković' iz Vranja. Ostvarila je snažnu glumačku ekspresiju i uzbudljiv emotivni doživljaj polazeći od tačne analize unutrašnjih tokova lika. U celovito uspešnoj predstavi ona je nosilac čehovljevskog doživljaja sveta.

-          Vladimiru Milojeviću za ulogu Naratora u predstavi 'Perikle', po delu Vilijema Šekspira, u izvođenju Šabačkog pozorišta. Vešto vodeći maštovitu igru celog ansambla, uspeo je da funkciju naracije pretvori u vrhunski teatarski čin, visokom scenskom artikulacijom i raskošnom glumačkom tehnikom.

Nagrada za najbolju scenografiju dodeljuje se Tatjani Radišić i Stevanu Bodroži za scenografiju u predstavi 'Životinjska firma', u izvođenju Narodnog pozorišta Pirot. Rešenje scenografije u ovoj predstavi je dokaz da se i skromnim ali tačnim sredstvima može ostvariti funkcionalna vizuelnost. Koncept prostora, kao odlučujući element ove predstave, omogućio je tačnu događajnu atmosferu.

Nagrada za najbolju kostimografiju dodeljuje se Jeleni Stokući za kostimografiju u predstavi 'Perikle', u izvođenju Šabačkog pozorišta. Prateći koncept predstave u duhu pučkog teatra, kostimi Jelene Stokuće su, ne samo estetski oblikovani, nego su i multifunkcionalni što bitno doprinosi bogatstvu i lakoći glumačke igre.

Nagrada za najbolju originalnu muziku dodeljuje se Vladimiru Pejkoviću za muziku u predstavi 'Farenhajt 451', Narodnog pozorišta u Nišu. Originalna autorska muzika, u duhu minimalističke estetike, u najvećoj meri doprinosi ostvarenju apstraktne atmosfere predstave i na najbolji način nadgrađuje vizuelni koncept i glumačku igru.

Nagrada za najboljeg mladog glumca dodeljuje se Milošu Vojnoviću za ulogu u predstavi 'Perikle', po delu Vilijema Šekspira, u izvođenju Šabačkog pozorišta. Vešto i sa lakoćom, uspeo je da, smenjujući ironiju i saosećanje, u punoj meri dosegne tragikomičnu dimenziju svoje uloge kao i cele predstave.

Specijalna nagrada dodeljuje se Narodnom pozorištu Užice za predstavu 'Hromi ideali', na osnovu dramatizacije Olge Dimitrijević, prema romanu Milutina Uskokovića, u režiji Zlatka Svibena. Narodno pozorište Užice je ovom predstavom ostvarilo veliki i zahtevan produkcijski poduhvat, uz doprinos kolektivne igre velikog dela ansambla užičkog pozorišta, što u našem savremenom pozorišnom životu predstavlja retkost.

Nagrada za najbolju predstavu specijalnog programa dodeljuje se predstavi 'Gde je nestao Harms' po komadu Mile Mašović Nikolić, u režiji Angelča Ilievskog, u izvođenju Narodnog pozorišta u Nišu. Ova predstava u svim svojim elemntima predstavlja celovit i zaokružen pozorišni čin u kome se posebno ističe nadahnuta i disciplinovana kolektivna igra, na čelu sa mladim Dušanom Matejićem. Njegova glumačka ubedljivost i scenski artizam predstavljaju motor cele predstave i doprinose njenom visokom nivou.

 

12.05.2016.

PROGRAM FESTIVALA

Pored sedam predstava u glavnom programu pod nazivom “Od klasike do rijalitija“ i predstava u specijalnom i revijalnom programu, na festivalu će biti održan i veliki broj okruglih stolova, panel diskusija i pratećih aktivnosti.

GRAČANICA, 14-21. MAJ 2016.

subota, 14. maj
19.30. Svečano otvaranje
20.00 “Revizor” Nikolaja Gogolja u režiji Maurisia Farea, Narodno pozorište Priština (glavni program)
22.30. “Farenhajt 451”, u režiji Bojane Lazić, po motivima romana Reja Bredberija, Oldosa Hakslija i Jevgenija Zamjatina, u dramatizaciji Bojane Lazić i Vesne Perić, Narodno pozorište u Nišu (glavni program)

nedelja, 15. maj
19.00. “Istrajnost”, prema kolektivno napisanom tekstu inspirisanom romanom Šarla Vidraka, u režiji Žan-Batist Demarinjija i ko-produkciji “Puls teatra” iz Lazarevca i pozorišta “Le Studio” iz Beograda (specijalni program)
22.30. “Gde je nestao Harms”, po tekstu Mile Mašović, u režiji Angelča Ilijevskog, Narodno pozorište u Nišu (specijalni program)

ponedeljak, 16. maj
19.00. “Životinjska firma”, Jordana Cvetanovića, po motivima romana Džordža Orvela, u režiji Stevana Bodrože, Narodno pozorište Pirot (glavni program)
22.30. “Vina i pingvina“ Dejana Aleksića u režiji Aleksandre Kovačević, Kraljevačko pozorište (specijalni program)

utorak, 17. maj
19.00. “Tri sestre” A. P. Čehova, u režiji Trajčeta Gjorgijeva, Pozorište “Bora Stanković” u Vranju (glavni program)

sreda, 18. maj
19.30. “Perikle” Viljema Šekspira, u režiji Nikite Milivojevića, Šabačko pozorište (glavni program)
22.30. “Igra” , po tekstu Semjuela Beketa, u režiji Ane Grigorović, Pozorište “Bora Stanković” u Vranju (specijalni program)

četvrtak, 19. maj
19.30. “Jelisavetini ljubavni jadi”, Milana Jelića, u režiji Marka Misirače i produkciji Knjaževsko-srpskog teatra “Joakim Vujić” iz Kragujevca (glavni program)
22.30. “Analfabeta i dr”, prema tekstovima Branislava Nušića, u režiji Albina Salihovića, Regionalno pozorište u Novom Pazaru (revijalni program)

petak, 20. maj
19.00. “Hromi ideali”, prema romanu Milutina Uskokovića, u dramatizaciji Olge Dimitrijević i režiji Zdenka Svibena, Narodnog pozorište iz Užica (glavni program)

subota, 21. maj
19.00. „Drita“, Danice Nikolić Nikolić, u režiji Ksenije Krnajski, Puls teatra iz Lazarevca i NP Niš (predstava u čast nagrađenih)
22.00. Svečano zatvaranje

Pored sedam predstava u glavnom programu pod nazivom “Od klasike do rijalitija“, četiri u specijalnom programu „Devijacija pojedinca“, koji će oba biti takmičarskog karaktera, zatim jedne predstave u revijalnom delu i jedne predstave koja će biti izvedena u čast nagrađenih na zatvaranju festivala, tokom osam dana trajanja ove manifestacije od subote 14. do subote 21. maja, biće održan i veliki broj okruglih stolova, panel diskusija, posebnih programa i pratećih aktivnosti, a publika u Gračanici biće u prilici da ugosti veliki broj poznatih kulturnih stvaralaca.

 

02.05.2016.

 

15.04.2016.

Izveštaj selektorke za 52.Festival profesionalnih pozorišta Srbije

„ Joakim Vujić „

 

Od trenutka imenovanja na mesto selektorke Festivala „ Joakim Vujić „, pogledala sam prijavljenu predstavu Šabačkog pozorišta, dve predstave Narodnog pozorišta u Prištini, jednu predstavu Knjaževsko – srpskog teatra u Kragujevcu, dve predstave pozorišta „ Bora Stanković „ u Vranju, dve predstave lazarevačkog Puls teatra, jednu predstavu Kruševačkog pozorišta, dve predstave Narodnog pozorišta u Užicu, dve predstave Narodnog pozorišta u Nišu, jednu predstavu i jedan snimak Kraljevačkog pozorišta, kao i snimke predstava Pozorišta Timočke krajine „ Zoran Radmilović „ z Zaječara, Knjaževsko –srpskog teatra „ iz Kragujevca i snimak treće prijavljene produkcije Narodnog pozorišta u Prištini.

Ukupno: osamnaest predstava.

Do dana objave ove selekcije, nije bilo mogućnosti da pogledam predstavu Regionalnog pozorišta u Novom Pazaru, koja je imala samo jedan terminza premijerno izvođenje, a ono nije snimljeno.

Takođe, napominjem da nisam gledala produkcije Narodnog pozorišta Leskovac, koje se, ove godine, sopstvenom odlukom izuzelo iz učešća u procesu selekcije.

Napominjem i da je među 18 predstava bilo trikoje ne odgovaraju propozicijama za učešće u takmičarskom programu, jer svoju premijeru nisu imale u toku poslednje sezone..Zbog toga, nisam u mogućnosti da ih uvrstim u glavni program, iako neke od njih- svojim estetskim karakteristikama to zaslužuju.

Zbog toga, preporučujem Zajednici da se do sledećeg procesa selekcije pozabavi preciziranjem stavki iz Pravilnika o selekciji, kao i da se postara da se svi članovi blagovremeno obaveste o pravilima, kako pozorišta ne bi trošila svoje resurse na dolazak selektora i kako selektorima ne bi stvarala lažna slika o kvalitetu ukupne produkcije.

Pre nego što vam saopštim predlog selekcije, želim da iznesem svoj stav o ukupnoj produkciji Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije, u ovoj sezoni.

I pored vrlo teških finansijskih uslova u kojima naša pozorišta rade, upadljivo je prisustvo tehnički i produkciono kompleksnih predstava na njihovim repertoarima.Ovaj fenomen, dostojan je poštovanja, jer pokazuje želju pojednih pozorišta da ne prave kompromise i da štite svoje autore, izlazeći u susret njihovim idejama, bez obzira na vrlo teške uslove koji vladaju u našoj kulturi, ali i u našem društvu.Ipak, podsećam da raskoš produkcije nije najvažniji elemenat pozorišta, i da se pozorišna remek- dela, mogu praviti skromnije, svedenije, minimalistički..... u predstavama koje pažnju publike usmeravaju na igru, glumce i kvalite sadržaja.

Upravo takve predstave i jesu brojnije na repertoarima srpskih pozorišta i u mnogo slučajeva pokazuju veću rediteljsko- dramaturšku promišljenost i kvalitetniju igru ansambla. U ovoj selekciji, pokušala sam da pažnju imeđu „ velikih „ i „ manjih „ produkcija, raspodelim podjednako, jer verujem da Festival „ Jokaim Vujić „treba da daje objektivnu sliku o svim repertoarskim pravcima u kojima se pozorišta u Srbiji razvijaju.

Na planu sadržaja, uočljivo je da su najigraniji pisci Nušić i Branko Ćopić.

Savremeni Nušić u Srbiji se danas igra u adaptacijama koje podrazumevaju dramaturško sklapanje više njegovih komada u jedan izvedbeni tekst.To pokazuje da je Nušić istinski srpski klasik, čiji se opus više ne posmatra kroz pojedine komade, već kao celovit svet koji čine njegovi likovi i koje savremeno pozorište, slakoćom susreće.Nušićevi junaci prelaze granice svojih naslova i igraju svi zajedno, pokazujući da inspiracija koju delo ovog pisca godinama pruža srpskom pozorištu, ne samo što nije iscrpljena, već je dovedena i na novi nivo.

Pored Nušića, čije je prisustvo na srpskim repertoarima očekivano, upadljivo je ponovno otkrivanje Branka Ćopića, koji je u Srbiji ranije doživljavan kao dečji pisac.Dve produkcije njegovih dela pokazuju da pored nežnosti, ljupkosti i humanosti koje su osnovne odlike njegovog opusa, Ćopić može biti i strog, ali pravedan kritičar društva i da socijalne boljke koje je u svoje vreme dijagnostikovao, do danas nisu zalečene.

Od svetskih klasika u Srbiji se igraju Šekspir, Čehov i Gogolj.

Savremeni srpski dramski tekst- po mom mišljenju, zastupljen je, ali na jedan prilično poseban način, koji možda ukazuje i na tendenciju u novom pisanju za pozorište.Čini se da kako je linija između originalnog dramskog teksta i pojma dramatizacije postala mnogo tanja, pa je- na momente čak i izazovno utvrditi da li je reč o praizvedbi originala ili o adaptaciji odnosno dramatizaciji.

U predhodnoj sezoni, na repertoarima koje obuhvata ova selekcija, našle su se ( uslovno rečeno ) četiri domaće praizvedbe.

U prvom redu, to su komadi Jordana Cvetanovića ( „ Životinjska firma“, Mile Mašović ( „Gde je nestao Hrams „ ) i Olge Dimitrijević ( „ Hromi ideali „)...... u sva tri slučaja , ovi se komadi snažno referišu na druge pisce i njihova dela.

Cvetanovićeva „ Firma „ je savremena srpska parabola Orvelove „ Farme „; „ Harms „ Mile Mašović biografski komad o životu i radu Danila Harmsa, u kome se koristi mnogo citata iz Harmsovih dela, a mjuzikl „ Hromi ideali „ Olge Dimitrijević jeste dramatizacija romana Milutina Uskokovića, kojoj je dramaturškinja pristupila smelo i slobodno, tako da je njena dramatizacija postala autorsko odnosno originalno delo u istoj meri u kojoj su to i komadi Jordana Cvetanovića i Mile Mašović.

U slučaju predstave „ Istrajnost „ autori izvedbenog teksta su glumci i reditelj, inspirisani romanom Šarla Vidraka.Iako bi se od kolektivno napisanog teksta, za koji autori tvrde da je nstao u procesu proba, mogla očekivati postdramska estetika, „ Istrajnost „ je klasična dramska predstava, čiji tekst priča linearnu, realističnu priču.Zbog toga, mislim da ga možemo smatrati četvrtom praizvedbom domaćeg testa, koji- a to nije čest slučaj, potpisuje velika grupa autora.

Sasvim posebnu kategoriju čini izvedbeni tekst predstave „Farenhajt 451 „.

Ova predstava po svojoj estetici jeste postdramska, ali u njoj ipak postoji priča sa početkom, sredinom i krajem.Ta priča, nastala je kombinovanjem motiva iz tri SF, distopijska romana, sa delovima Kerolove „ Alise u zemlji čuda „.Posmatramo li ovaj neobični dramaturški rad Vesne Perić i Bojane Lazić kao originalno delo, jasno je da su sve praizvedbe u Srbiji predhodne sezone, nastala snažnim referisanjem na različita dela.Sve su one pune omaža, citata, motiva preuzetih iz literature, i sižea inspirisanih biografijama autora.

Ako u promišljanje o savremenom dramskom tekstu uključimo i adaptacije i spajanje Nušićevih komada, kao i dramatizaciju romana Dobrice Ćosića u komad sa naslovom „ Valjevska bolnica „ – jasno je da najveći broj predstava u Srbiji danas podrazumeva mnogo dramaturškog rada, a malo inscenacija dramskih tekstova, ukoliko ovaj pojam shvatimo u tradicionalnom smislu. Ovaj fenomen, čini mi se toliko upadljivim da predlažem da se u okviru pratećeg programa festivala organizuje tribina ili razgovor, na kojoj bi dramaturzi ili reditelji bili pozvani da kažu svoja razmišljanja o procesu pisanja savremenih, izvedbenih tekstova koji se danas, kako to repertoari srpskih pozorišta pokazuju, kreću u prostoru između drame i dramatizacije. Da li je drama susrela postmodernizam i jesu li naša pozorišta trenutno na putu napuštanja dramske paradigme ili se ova paradigma samo potvrđuje prisvajanjem postdramskih procedura, jedno je iz korpusa pitanja koje privlači posebnu pažnju.

Ohrabrujem prisutne na ovom sastanku da u narednim sezonama podrže savremene, domaće pisce i podsećam na dela kakva su „ Vina i Pingvina „ Dejana Aleksića u produkciji Kraljevačkog pozorišta ili „ Drita „, Danice Nikolić Nikolić lazarevačkog Puls teatra.U ova dva komada, praizvedena predprošle sezone jasno je da je reč o originalnim tekstovima, koji održavaju senzibilitet i probleme svremenog srpskog društva.

Pređimo na predlog selekcije ovogodišnjeg Festivala „ Joakim Vujić „

Prema pravilniku, Festival treba da otvori produkcija pozorišta grada domaćina, u ovom slučaju NP Priština.

Predlažem da to bude predstava Revizor, prema tekstu Nikolaja Gogolja, a u režiji Maurisija Farea.

Ovo je najnovija i najambicioznija produkcija Grada domaćina,zbog čega je i članovi pozorišta ističu kao svoju najreprezentativniju predstavu.

U slučaju nemogućnosti da se ova predstava odigra, moj drugi predlog je produkcija Razvojni put Bore Šnajdera, Aleksandra Popovića u režiji Bobana Skerlića.Ova predstava pleni svojom jednostavnošću, svedenim i tačnim rediteljskim postupkom i vedrom i komičnom igrom celog ansambla.U opisu predstave može se pročitati kako njenu scenografiju čini samo par dasaka, guma i merdevina, zbog toga što NP Priština, često igra van pozorišne zgrade za stanovništvo u enklavama.U tom smislu, predlažem da ova predstava igra na otvorenom, uverena da time ne gubi, već dobija na kvalitetu i istovremeno pokazuje specifičnost i značajonoga što NP Priština radi godina unazad.

Pored predstave Grada domaćina, takmičarski program festivala „ Joakim Vujić „, prema pravilniku uključuje još šest produkcija članova Zajednice.

Šest predstava koje sam odabrala ističu se formom, aktuelnošću sadržaja, inovativnošću pozorišnog jezika i rafiniranim stilom igre. Odabrane su tako da predstavljaju najbolje iz ovogodišnje srpske produkcije, ali i tako da prikazuju najrelevantnije, promišljene repertoarske poteze, odnosno smelost pozorišta da istražuju i eksperimentišu uokviru izražajnih sredstava. Na idejnom planu, one se takođe međusobno uklapaju, jer zajedno čine program festivala čija selekcija nije samo smotra uspelih produkcija, već i celina koja ima svoju temu, ideju i logiku.

Perikle Nikite Milivojevića prva je srpska produkcija ovog Šekspirovog komada, koja – pored toga što nam otkriva nove nivoe opusa najigranijeg, svetskog klasika, u sebi sadrži verdinu i radost pozorišnog čina i mnogo nepretencioznog, a plemenitog humora. Jednom od najmanje izvođenih Šekspirovih komada, kritičari zameraju njegovu “neverovatnost”, koju Milivojevićeva režija pretvara u neočekivanu prednost. Polazeći od male verovatnosti da se ovakva radnja desi u stvarnosti, on predstavu smešta u pozorišnu stvarnost, bazirajući svoj rediteljski postupak na principima igre, i dokazujući da je pozorište više od života. I luđe od života! U Periklu nema iluzionizma: pozornica nije ni jedno drugo mesto, ona je baš to što jeste – pozornica; kao što i glumci nisu neki likovi – već baš to što jesu: glumci, koji igraju različite likove. Sva izražajna sredstva u ovom komadu, čine sklad čiji je cilj da kod gledaoca izazovu ljubav i radost prema pozorišnom činu kao takvom.

Tri sestre u režiji Trajčeta Gjorgijeva takođe su predstava koja svoje početne probleme, pretvara u svoje kvalitete. Budući da je bio svesan kako Narodno pozorište “Bora Stanković” već godinama nema svoju zgradu, reditelj se odvažio da klasično delo, postavi van klasičnih okvira scene kutije. Ipak, njegov rediteljski postupak ne zaustavlja se na maštovitim prostornim rešenjima, već se zasniva na preciznom, ozbiljnom radu s glumcima, pa je osnovni kvalitet ove predstave svedena, topla, sofisticirana gluma čitavog ansambla. Zahvaljujući savršenom glumačkom izrazu, ova predstava podjednako dobro funkcioniše i kada se gleda u svojoj originalnoj, kamernoj verziji, kao i kada se igra na klasičnoj sceni. Gluma je ovde potresna i duhovita, klasična i moderna ali pre svega takva da u potpunosti dočarava psihološku rafiniranost i uverljivost Čehovljevih likova, predstavljenih na način koji priliči najboljim savremenim, evropskim ili ruskim repertoarskim pozorištima.

Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera na duhovit, ali i kritičan način, otvaraju razmatranje fenomena popularnosti rijaliti-šou programa, koji su pod reflektore, u centar pažnje, stavili ljude sa margine. Marko Misirača koji često radi s ansamblom Knjaževsko-srpskog teatra, u ovoj predstavi izvukao je iz glumaca najbolje, pa i u ovoj predstavi imamo posla sa nijansiranim, preciznim glumačkim izrazom. Istovremeno, predstava otvara važnu i aktuelnu temu, otkrivajući nova značenja i nove mogućnosti interpretacije teksta napisanog sedamdesetih godina XX veka.

Ako Jelisavetini ljubavni jadiotvaraju priču o rijalitizaciji kulture, predstava Farenhajt 451 pokazuje budućnost u koju nas taj fenomen može odvesti, ako mu se ne odupremo: svet bez knjiga, svet uživanja, zastrašujuć u svojoj trivijalnosti, u svom minimalističkom kiču i potpunoj ispraznosti. Pored toga što tematizuje važna društvena pitanja, ova predstava je na planu forme i pozorišnog jezika, najsmelije, najinovativnije i najpostmodernije delo u ovogodišnjoj produkciji Pozorišta članova Zajednice. Stilom koji kombinuje drskost Rene Poleša i ljupku naivnost dečjeg pozorišta, Bojana Lazić provocira, šarmira i navodi gledaoce na razmišljanje, suočavajući ih sa naprednim pozorišnim jezikom, u kom je ipak izbegnuta zamka hermetičnosti. Njen Farenhajt je izuzetna predstava, koja traži pozorišno-obrazovanu publiku, spremnu da u njoj otkriva brojne nivoe, reference i značenja. Istovremeno, ona uspeva da iskomunicira i sa najširim krugom gledalaca, jer i pored svoje avangardne, neobične estetike, uspeva da ispriča priču, žanrovski određenu kao distopijski SF. Treba dodati kako je ovaj žanr jedan od najpopularnijih kod čitalačke i filmske publike i da je pokušaj Bojane Lazić da ovom žanru nađe teatarski ekvivalent, na scenu Narodnog pozorišta u Nišu doneo sveže, izuzetno i smelo ostvarenje.      

Životinjska firma pokazuje da distopijsku sliku društva, nije potrebno tražiti u budućnosti. Dovoljno je da pogledamo oko sebe, da bismo videli bezbrojne primere toga šta je našim vrednosnim sistemima učinio galopirajući neoliberalni kapitalizam, nespretna tranzicija iz jednog u drugi društveni sistem i nekritičko prihvatanje teze o tome da novac pokreće svet. Mračna, ozbiljna i cinična, ali u isto vreme energična i predstava Stevana Bodrože, kritikuje aktuelni društveni poredak, pokazujući da njime vladaju animalni instinkti i da smo u kokošinjce uveli zakone džungle. Pored moderne, žestoke igre pirotskog ansambla, upadljiva je i višegodišnja tendencija ovog pozorišta, da na repertoar donosi nova, sveža dela kao i da predstavlja tekstove mladih pisaca. Za ovu predstavu karakteristični su kostim i scena, izvedeni na tehnički jednostavan ali estetski upečatljiv i efektan način, kao i duhoviti, brehtovski songovi, komponovani tako da svojom estetikom odgovaraju ukupnom dizajnu predstave. Njen stil mogao bi se opisati frazom: “životinjski pop”, koja verno oslikava javni diskurs u koji naše društvo sve dublje tone.      

Hromi ideali Narodnog pozorišta u Užicu, vraćaju nas u epohu, u pokušaju da utvrde kako je ovaj diskurs počeo da se razvija i jesmo li, kao pojedinci ili kao društvo, bili u prilici da biramo između ideala i novca, između humanog i animalnog. Sa stanovišta repertoarske politike, ova predstava je jedan od najpromišljenijih poteza u srpskim teatrima. Sedamdeset godina postojanja profesionalnog pozorišta u Užicu, ova kuća obeležava dramatizacijom romana lokalnog pisca, koja u prvi plan stavlja goruća politička pitanja današnjice. Sa stanovišta produkcije, užičko pozorište ovom predstavom demonstrira snagu, pokazujući da ima ansambl i tehniku dostojnu sedamdesetogodišnje tradicije svoje kuće. Izuzetno kompleksna: glumački, pevački, scenografski i tehnički, ova predstava bez ikakve sumnje jeste najambicizonija produkcija u Srbiji ove godine, računajući i repertoare beogradskih i vojvođanskih pozorišta. Kao takva, ona zaslužuje svu pažnju, pri čemu ne treba zaboraviti da pokreće veoma važna ideološka pitanja, baveći se emancipacijom žena u patrijarhalnom društvu, i pokazujući da je ova tema, u Srbiji danas, podjednako važna kao i početkom dvadesetog veka.      

Time se završava glavna takmičarska selekcija Festivala.

Pored izbora predstava za ovu selekciju, moj zadatak je da predložim i SPECIJALNI PROGRAM

SPECIJALNI PROGRAM: DEVALVACIJA POJEDINCA

Ovaj program čine četiri predstave koje kvalitetom ne zaostaju za produkcijama iz takmičarske selekcije, ali im je zajednička smelost i inovativnost u formi kao i to što tematizuju pitanja pojedinaca, uokviru zatvorenih društvenih sistema. Dve predstave bave se položajem umetnika u različitim socijalnim okolnostima, dok druge dve pomeraju fokus sa umetnika na male ljude, čiji su životi postali predmet drame, usled okrutnih istorijskih okolnosti.

Gde je nestao Harms predstava je inspirisana biografijom i delom Danila Harmsa, režirana tako da slika njegov autorski svet, ali istovremeno priča važnu, univerzalnu priču o umetniku u autokratskom sistemu. Neobično maštovita i lucidno režirana, predstava u sebi sadrži mnogo harmsovske duhovite i ljupke estetike, ali i oštru poruku koja upozorava na važnost slobode govora, mišljenja i izražavanja. Predstava počinje scenom sahrane staromodnog pozorišta, čime nagoveštava duh pvog programa, posvećenom postmodernom pozorišnom izrazu.

Igra Semjuela Beketa za mladu rediteljku Anu Grigorović, bila je samo polazna osnova za kreiranje dokumentarne predstave o glumcima i glumicama Narodnog pozorišta “Bora Stanković” u Vranju. Praveći kompilaciju Bekovog komada, sa interevjuima glumaca i glumica koji taj komad igraju, Ana Grigorović uvodi u srpsko pozorište trend dokumentarnog izraza i skreće pažnju na važan kulturni problem jedne sredine. Njena predstava opominje na činjenicu da Narodno pozorište “Bora Stanković” već godinama nema svoju zgradu, ali matematički precizana igra njenih glumaca, dokazuje da dobro pozorište ne čine zgrade, već ljudi, njihov entuzijazam i želja za igrom.

Istrajnost u režiji Žana Bastista Demarginija komad je koji slika “malu Jugoslaviju u egzilu”. Nakon raspada zemlje u kojoj su rođeni, junaci ove drame spletom okolnosti ostaju zajedno u jednom lokalu u Trstu. Više nema domovine u koju mogu da se vrate, a druga – u koju su se neki od njih uputili, daleka je, apstraktna i tuđa. Rastrzani između prošlosti koja nepostoji i budućnosti koja je neizvesna, ostaju zatvoreni i upućeni jedni na druge: više ne pripadaju ni jednom društvu, društvo su oni sami a brod koji čekaju da ih odvede, čini se odavno nasukan.

Vina i pingvina je predstava koja, na jednom nivou, priča priču o devedetem u Srbiji. Na drugom, ona ovu epohu koristi kao metaforu za savremeni trenutak. Devalvacija novca samo je simptom devalvacije svih vrednosnih sistema, a pojedinci zatečeni u ovoj devalvaciji shvatiće da čak i novčanice kojima ništa ne može da se kupi, imaju veću vrednost od njihovih života. Gorka ali duhovita, ova predstava režirana je moderno, s mnogo neobičnih rešenja i postupaka, što je čini jednom od najsmelijih i najinovativnijih predstava na festivalu.

Prema Pravilniku, Zajednica odlučuje o predstavi koja se igra U ČAST NAGRAĐENIH.

Moj predlog Zajednici je da to bude jedina , ovogodišnja koprodukcija dva teatra, člana Zajednice, jer se time ohrabruje međusobna saradnja profesionalnih pozorišta Srbije, što je svakako jedan od ciljeva koje udruživanje u Zajednici ima pred sobom.

To je predstava :

Čaruga, po tekstu Radoslava Pavlovića, u režiji Stanislava Grujića i koprodukciji Narodnog pozorišta Leskovac i lazarevačkog Puls teatra.

Ukoliko za izvođenje ove predstave u Gračanici nema tehničkih mogućnosti, moj predlog je predstava

Analfabeta i Dr, prema Nušićevim tekstovima, u režiji Albina Salihovića i produkciji Regionalnog pozorišpta u Novom Pazaru.

Budući da ovo pozorište radi pod vepma teškim uslovima, sa malim brojem termina za igranje, kao i da je ova predstava imala samo jedno izvođenje, verujem da je za njene autore i producente prilika da budu viđeni na Festivalu od velikog značaja i vrednosti.

Nadam se da će Zajednica uvažiti moje predloge.

Milena Bogavac,

U Beogradu, 12.aprila 2016.

 

plakat gracanica